Ivana Maksić

PSEUDOPRIKAZ ZBIRKE PSEUDOPOEZIJA

(Ksenija Simić, Pseudopoezija, Ažin, 2010)

 

          Definisaću najpre reč „pseudo“, tj. „definisaću“ „reč“ (nije li to samo prefiks?) pseudo. Preciznije, neću to učiniti ja: kada bih ja definisala reč pseudo, to bi već značilo da (ja) dekonstruišem reč pseudo, jer sâmo prisustvo mene kao subjekta činilo bi to automatski i nesvesno posledica: ne, dakle, neću dekonstruisati reč, niti njeno označeno, tačnije: njeno polje označenog. Kako god, baratamo uvek samo označiteljima.
          Pseudo označava polje lažnog, ali onog lažnog koje putem mimikrije  (i to, najčešće, svesne mimikrije) pretenduje da se predstavi kao pravo. Zamislite poeziju koja to nije, ali pretenduje da (to) bude. To bi, eto, bila svojevrsna pseudopoezija. Zastanimo na trenutak! Ne živimo li u vremenima (Pl.) u kojima vlada glasnogovornička parola: sve je poezija! Bilo kako bilo, skloni smo da verujemo da prefiks „pseudo“ uvek dolazi spolja, nametnut; kao nekakva etiketa koja se lepi za proizvod kada neka spoljašnja prisila/prisustvo želi da diskredituje njegov sadržaj (ili formu(?).
          Reč „poezija“ je prilično istrošena reč. To je jedna od onih reči čije polje označenog se ispostilo, istanjilo. A možda se samo označitelj istanjio? Ne mogu/ne želim da je pišem nagu, moram se često koristiti makar navodnicima, obmotati je njima, uvesti u pakovanje i napisati: pišem/š/mo „poeziju“. Budući da tako svaki subjekt svesno pravi otklon, on i parališe „neprijatelja“: ili, čak, budimo otvoreni: parališe (patrijarhalni?) vladajući diskurs – lucidno ga parodirajući kroz svesnu samoironiju.
          Rečju, pesnik(inja) koji/a bi danas svoju zbirku nazvao/la „Poezija“, bio/la bi u velikom problemu!
          Ksenija Simić je sopstvenu zbirku poezije nazvala Pseudopoezija: a time nije ostavila prostora (prava) ma kome drugom da to uradi! I ne samo to, ona je tim i takvim naslovom, nimalo naivno, načinila iskorak iz same „poezije“, ili bar onog što pod tim podrazumevamo (premda odgovor na pitanje šta podrazumevamo pod poezijom nije nimalo lak).
         Ako bih ovaj prikaz morala da svedem na jednu reč, bila bi to reč: pseudopseudopoezija! Dakle, zbirka Ksenije Simić je sve samo ne pseudopoezija!

 

Pa da, konačno, počnemo (?!)
(Bunilo od početka)

          Na početku zbirke se, kroz dvojaku ironiju koja se izražava kao otklon od sopstva i kao otklon od drugih, uvodi motiv smrti i govora o njoj. Subjekt ne može da čeka, želi da prodrma ljude, masu umrtvljenu običajima, konvencijama, uspavane ljude čije „kravate i frizure se lepe za hranu i zidove“, one koji odlažu govor o smrti i koji, štaviše, pokušavaju da utiču na druge da taj govor odlože.
          Nije slučajno što pesma koja otvara zbirku počinje nizom pitanja, pitanja kojima se suprotstavljaju već dati (predviđeni, predvidivi, naslućeni) odgovori ili su oni već na neki način sadržani u samom pitanju. Subjekt pravi otklon od sebe i svojih pitanja nekim vidom ironičnih komentara u zagradi. Ne može ostati nezapaženo upisivanje „ženskog“ kroz iskaz koji artikulišu (simbolični) „drugi“:

          „polako:
          kažu. tek si se rodila. prvo se udaj. pa
          se razočaraj. rodi. ili gaji rasne pse
          makar naslikaj sliku.“

          Ovaj britki komentar koji iznosi ustaljeno shvatanje o tipično „ženskim“ obavezama ili dužnostima i u kome se sarkastično kontrastira alternativa tim dužnostima kroz (prevaziđene?) stereotipe o osobi koja živi sama i (nužno) gaji pse, u biti je angažovan i nosi sobom izraženu društvenu svest. Komentar ironično povlači pitanje znači li to (ili „paranoično“ učitavamo?) da su udaja i rađanje (kao i razočaravanje!) „primarne“ ženske obaveze koje retko obezbeđuju subjektu imanentno pravo da pita/razmišlja/piše (?). Osim toga, pesma predstavlja komentar na temu „o čemu pisati?“ (govoriti/misliti).
          Međutim, to angažovanje ne završava samosvrhovitim feminističkim parolama, već je, vrlo često, iskazano kroz svest o svakom „drugom“. Tako u tekstu nailazimo na prikaze (ne)običnih (ili „oneobičenih“?) ljudi i njihovih malih života/sudbina. U nekim segmentima ove zbirke naslućujemo prave posvete otuđenom, od svih zaboravljenom, čoveku. Najupečatljivija takva jedna figura je lik samca koji ima farmu mrava, čoveka koji će uskoro umreti i čija smrt problematizuje i proces njegovog sahranjivanja. Iako nepretenciozno prikazana, slika usamljenog čoveka čije mrtvo telo predstavlja nerešiv problem i mučnu datost, na momente je potresan:

          „i šta sad? kako organizovati
          sprovod i pokop?
          pokloniti se mađioničaru da ga prereže na pola i učini da nestane“

ili figuru pesnika koji je „nebiće pomalo“:

          „svi gledaju u stranu, pesnik čita tiho
          nije performer te vrste
          kaže „mene nikad neće staviti u antologije“
          čime je upravo ušao u moju.“

          U istoj pesmi koja nosi podnaslov „(ovo je antigradski manifest)“ susrećemo se sa slikama bujajućeg konzumerizma, slikama ljudi koji jedu u izlogu poslastičarnice, u kojoj se, bez osude, krajnje apatično, konstatuje da jedu „kolače koji ne mirišu na šećer/ jer su pravljeni od papira i plastike“. Kapitalistička logika „neumerenosti“ o kojoj govori i Žižek, a koja glasi: Jedi slatko koliko god hoćeš, jer je ono lišeno šećera; pij kafe koliko god hoćeš, jer u njoj nema kofeina, nameće se kao paralela ovim slikama artificijelnosti bez pravog (očekivanog) užitka. Još jedna (nametljiva) paralela sa (Žižekovim?) vapajem za „utopijom“ nameće se u pesmi „nešto savršeno u nedeljnom jutru“, gde se bez straha od proglašavanja za „patetično“ ili „šund“ („rat je mnogo veći šund pa o njemu svi govore“) uvodi tema ljubavi i iznosi se spremnost na ljubav, preciznije: zahtev za njom. Gde se nalazi ta paralela? Upravo u uglu iz kog se ljubav posmatra, bez maštanja i idealizacije o nekom budućem susretu, bez sentimentalnosti ili smeštanja u neku „buduću utopiju“ a kroz zahtev za delanjem „ovde i sada“:

          „i onda se setim (nakon iznenadne probuđenosti)
          da treba nekog voleti. danas.
          do juče je to bila stvar dobrog ukusa
          a danas tako biti mora, bespogovorno.“

          To je upravo utopija za koju Žižek tvrdi da je jedina moguća, utopija bez odlaganja, utopija sada i ovde, koja je ostvariva tako što ćemo odmah i bez odlaganja učiniti „nemoguće“, delati „nemoguće“.
          Poenta je iskazana kroz jasan stav praćen izrazitom potrebom za davanjem, ali ne bez ironičnog komentara i delimične osujećenosti:

          „poželim da se odreknem nečeg svog u tuđe ime,
          nečeg čega će mi biti žao
          ali niko ništa ne traži
          svi se prave ludi...
          niko neće da mu nešto stvarno dam.“

          Ima li u svetu simulakruma mogućnosti za pravo davanje (iako potrebe nedvosmisleno ima), i koliko upravo osujećenje davanja (a ne primanja) proizvodi problematičan jaz u subjektu, jedno je od mogućih čitanja (pitanja) ove pesme. No, kako se u jednoj drugoj pesmi kazuje: „niko nikome ne pripada“, veliko je pitanje granica ma kakvog davanja/razmene.
          Pesma „Zakon palca (kako sam učila o feminizmu)“ pruža osvrt na viktorijansku Englesku, doba koje je mizoginiju utemeljilo i institucionalizovalo pruživši joj čvrste i uporne (ali i razgranate) korene koji se i danas vrlo teško i s mukom čupaju/menjaju. Interesantno je da se u pesmi daje osvrt na sentimentalizam (previše bi bilo reći i „romantiku“) tog doba, ali se ti odeljci jasno tumače kao danas nepostojeći društveni kodovi, i doživljavaju se kao staromodni, arhaični i smešni. S druge strane,  „bračni običaji“ (koji neretko uključuju i neki vid zlostavljanja slabijeg pola) ne odaju utisak nečeg prevaziđenog (prema statističkim podacima, bar ne u Srbiji):

          „država engleska je izdala zakon po kome muž sme nju da bije
          kad hoće, koliko hoće, prutom, ako nije deblji
          ...od palca“.

          Pesma obiluje digresijama zbog kojih se, ali samo na tren, poruka može učiniti razvodnjenom. Međutim, makar i samo zbog (ove) jedne rečenice, i ubojite poruke koju ona nosi, upravo ova pesma ostavlja na čitateljke/oce najsnažniji utisak (bar kada je u pitanju artikulisana angažovanost):

          „sve se mi pitamo šta je biti žena/ a da nema veze s jabukama i da nije greh.“

          Formalno, poezija Ksenije Simić je poezija koja se artikuliše kroz žensko pismo. Poigravanje kroz tekst(ualno) s akcentom na raspored teksta na papiru, ali i na ritmičnost, upotreba zagrada koje otvaraju tekst ka višestrukoj čitljivosti („stihove (ni)ko (ne) sluša (?)“, POENTA JE/ (ne nasesti; ovo nije naslov), sporadično odsustvo svake interpunkcije, poezija u prozi, intrigantnost naslova – neke su od odlika ove poezije. „Nekome nalik (a da to nisam ja)/ (samo zato što sam uvek želela da napišem poemu)“ – naslov je jedne pesme (poeme), dok je u pesmi „kao mali hobit iz bajke“ uočljiva prava „metastaza“ zagrada, koje delom imaju funkciju (uslovno rečeno) didaskalija unutar pesme.

 

Pa da, konačno, završimo (?!)
epilog

          „Epilog“ Ksenije Simić je lucidan. Pored toga što je pesma po sebi, on predstavlja i (samo)osvrt  na zbirku Pseudopoezija (u celini), i autoironično kritičko podvlačenje karakteristika koje su zajedničke za sve pesme iz zbirke. On je u izvesnom smislu i svojevrstan komentar o poeziji danas, u najširem mogućem smislu. Ubedljivo najuočljivije u čitavoj zbirci upravo su reči koje završavaju sufiksom –ija: fotografija, teorija, iluzija, vodolija, manija, transakcija... a ključ njihove markirane upotrebe dobijamo upravo u „epilogu“.
          Sufiks –ija, kojim (gle čuda!) završava i reč „poezija“ dovodi nas opet na početak naših sumnji! Svakako, rima je (često) odraz lošeg stila, ali da li uprkos (ne)rimi ima mesta za ovakvu poeziju; nema mesta upitanosti(ma): žene su u poeziji (ali ne poetično) još uvek „skrajnute“, zbog rime ili nerime, zbog dobrog ili lošeg stila... (?!)

          „sve
          se
          to
          trivijalno rimuje sa ______ija.
          samo te reči nije bilo.
          mene su učili u subverzivnim školama da je rima odraz lošeg stila.
          ali, ipak, ipak: da li je ovo poezija?

          jer, ja sam samo to htela.
          bez patetike.“

          Zbilja, (i svakako bez patetike), ova zbirka Ksenije Simić je upravo takva da navodi na odluku da ubuduće malo više pažnje posvećujemo čitanju pseudopoezije/a. Dovoljno!

 

Ivana Maksić je rođena 1984. godine u Kragujevcu. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Upisala master studije na istom fakultetu. Prevodi malo, ali aktivno i posvećeno. Bavi se esejistikom. Piše poeziju i kratke priče. Objavljuje u periodici.